Među širokim spektrom biljaka i organizama na našoj planeti, važno mesto zauzimaju pečurke, ima ih oko sto hiljada vrsta, a rastu bukvalno svuda. Možda nećete naći takvo mesto na Zemlji gde pečurke ne bi našle uslove za svoj razvoj. Pečurke rastu u šumama i poljima, u baštama i livadama, u planinama i pustinjama, u zemljištu i u vodi.
Čovek je počeo da se interesuje za pečurke još davno. Pečurke su podeljene na jestive, uslovno jestive i nejestive (žabokrečine), otrovne. Postoji čak i nauka o pečurkama - mikologija – ali ni ona dugo nije mogla da odgovori na pitanje: koje mesto pečurke zauzimaju u sistemu organskog sveta? I tek krajem 18. veka njihova pripadnost spornim biljkama je konačno utvrđena. Ali da li su pečurke zaista biljke? Zaista, za razliku od biljaka, one su lišene hlorofila, nisu u stanju da samostalno asimiluju ugljen-dioksid iz vazduha i stoga se hrane gotovim organskim materijama. Pored toga, hitin je deo ćelijskog tkiva mnogih gljiva, što ih takođe približava životinjama.
Većina savremenih bioloških naučnika razlikuje gljive kao posebnu vrstu koja postoji pored biljaka i životinja. Pečurke su od velikog značaja u prirodi i za privrednu delatnost čoveka.
Mnoge pečurke (postoje oko 200 vrsta) su jestive i predstavljaju hranu za ljude. Pečurke su se koristile za ishranu tokom skoro čitave istorije čovečanstva. Po svom hemijskom sastavu i sadržaju proteina, pečurke su bliže mesu nego biljnim proizvodima. A po količini i sastavu ugljenih hidrata, minerala, oni su ipak bliži povrću i voću.
Nutritivnu vrednost pečuraka određuje prisustvo različitih organskih jedinjenja i mineralnih soli u njima. Pečurke su bogate raznim enzimima koji pomažu u razgradnji masti i vlakana. Ova karakteristika karakteriše pečurke kao neophodan i koristan dodatni proizvod u svakodnevnoj ishrani. Sadržaj raznih šećera u pečurkama značajno povećava njihovu nutritivnu vrednost i daje prijatan slatkast ukus. Pečurke takođe sadrže vredne masti, njihova svarljivost je skoro jednaka životinjskim mastima. Eterična ulja daju pečurkama određenu aromu, a smole daju karakterističan viskozitet (mlečne pečurke, nešto russula). Pečurke su takođe bogate vrednim elementima u tragovima.
Sveže pečurke se mogu čuvati samo nekoliko sati, pa se za pripremu za buduću upotrebu suše, soli, kisele i konzerviraju.
